Srbi u Americi razočarani u otadžbinu: Majka na rečima, maćeha na delu

Već dve stotine godina Srbi osvajaju zemlju koju su belci oteli od Indijanaca. U Ameriku su prvo odlazili bokeljski mornari, srpski misionari i avanturisti, brdska sirotinja sa Balkana, seljaci i radnici. Prvi Srbin koji se zvanično naselio u Ameriku bio je Vojvođanin Đorđe Šagić. Srpski doseljenici su američko tlo naseljavali početkom XIX veka kada su ulazili u južne države – Luizijanu, Teksas i Novi Meksiko – tada pod Španijom i Francuskom. Ulazilo se preko Kalifornije, jer je ona bila poljoprivredni raj, a potom i zlatni rudnik, pa su srpski pioniri naseljavali zapadne gradove, Los Anđeles i San Francisko. Lagano su se širili prema kontinenalnom delu, ka Nevadi, Juti, Montani, Arizoni i Pensilvaniji. U ovim državama Srbi osnivaju svoja prva nacionalna društva, podižu crkvu Sveti Sava u Džeksonu i otvaraju redakcije svojih novina. Na žalost, osnivaju i prva groblja. Prva seoba Srba ka Americi, od oko 150.000 ljudi, trajala je sve do Prvog svetskog rata. Malo ko od tih Srba tada uspeo je da ostvari priželjkivani san, da se obogati i vrati kući, jer su uglavnom okopavali njive, dubili rudarske jame i kopali sopstvene grobove. Razočarani Srbi su zato ispevali pesmu u kojoj je ta daleka Amerika – ljudska čemerika. Ovo je knjiga na 600 strana, sa 300 fotografija, o Srbima koji su ostvarili američki san.

Ubrzana industrijalizacija SAD na početku XX veka pomerila je američke Srbe iz Kalifornije na istok, u Pensilvaniju i Ilinois, jer je na njenim njivama, a posebno u rudnicima i čeličanama, bilo dosta posla. Ekonomski razvoj Amerike privukao je i nove doseljenike iz srpskih zemalja, koji su ulazili sa istočne obale u okolna rudarska naselja i novi industrijski centar, Geri kod Čikaga. Ova seoba, koja je trajala do početka Drugog svetskog rata, nije bila masovna, jer ekonomska recesija i stroge kvote za doseljenike nisu svim Srbima pružali šansu da se usele u Ameriku. U tom periodu uzbuđeni zbog ratnih događanja na Balkanu i posebno u otadžbini, američki Srbi formiraju prvu nacionalnu i političku organizaciju, Srpsku narodnu odbranu – SNO. Po zav­ršet­ku rata 1945. započeo je treći talas useljavanja Srba u SAD, koji je trajao punih dvadeset godina. Tada se uselilo se oko 250.000 bivših ratnih zarobljenika, izbeglica i raseljenih lica, protivnika komunizma u novoj Jugoslaviji, kojima je Amerika davala prividni status političkih emigranata. Njihova glavna američka luka bio je Njujork, iz kog su se Srbi selili duž Čikaškog basena i Kalifornije. U Čikagu je bilo sedište Srpske pravoslavne crkve i Srpske narodne odbrane, u Pitsburgu je postojao Srpski narodni savez, u Njujorku je delovalo Udru­že­nja bo­ra­ca Ju­go­slo­ven­ske kra­ljev­ske voj­ske. Odbegli monarhisti, pripadnici nacionalnih snaga i antikomunisti, koji nisu želeli da žive u Titovoj Jugoslaviji, u Americi su sredinom XX veka stvorili izuzetno snažnu srpsku koloniju. Podigli su stotinak pravoslavnih hramova i ojačali srpsku koloniju u SAD. Sa velikim trpljenjem dočekali su Titove ekonomske migrante, a sa oduševljenjem Miloševićeve iseljenike. Pre­ma po­pi­su sta­no­vniš­tva SAD u 1990. go­di­ni, kao Srbi i Ju­go­slo­ve­ni registrovano je oko 380.000 naših ljudi. Uznemireni zbog albanskog secesionizma na Kosovu i Metohiji, zapadnog rasturanja zemlje i medijskog rata protiv srpskog naroda, naši iseljenici su 7. decembra 1990. u Klivlendu stvorili novu srpsku političku asocijaciju, Kongres srpskog ujedinjenja – KSU.

Američkim Srbima su u petom talasu doseljavanja, izazvanom građanskim ratom 1991. i raspadom SFRJ, iz otadžbinskih zemalja počeli da se pridružuju vojni begunci, izbeglice, stručnjaci i mlada srpska inteligencija. Prva stanica novih doseljenika u Americi bili su grad Tuson u Arizoni, Čikago i okolna mesta, potom Detroit, Pitsburg, Njujork, Los Anđeles i San Francisko. U SAD, prema popisu, danas živi oko 560.000 Srba. Srpska kolonija sa pola miliona duša u velikoj Americi ima status „male etničke zajednice”. Srbi su za dva veka osvajanja bivše indijanske zemlje uspeli da postanu deo istorije Sjedinjenih Američkih Država. Tu istoriju prvi su ispisivali brodski slepi putnik Đorđe Šagić, episkopi Dabović, Mardarije, Nikolaj, Dionisije, naučnici Mihailo Pupin i Nikola Tesla, patriota Mihailo Dučić i pesnik Jovan Dučić, kralj Petar II Karađorđević, princ Andreja i kneginja Jelisaveta, če-tničke vojvode Đujić, Jevđević, Đurišić, košarkaški genije Petar Pit Maravić, filmski umetnik i oskarovac Mladen Sekulović, poznat kao Karl Malden, pisci Vilijam Jovanović, Čarls Simić i Stiv Tešić. Takođe i političari Majk Stepović, Helen Delić-Bentli, Miroslav Đorđević. Naposletku, tu su i čarobnjaci kičice Arso Ivanović, Sava Rakočević, pisci Borivoje Karapandžić, Milorad i Slobodan Drašković, Nikola Moravčević, Nataša Radojčić, naučnik Bogdan Maglić, košarkaški div Vlade Divac, plivački šampion Milorad Čavić, mladi genijalni pronalazač Marko Popović i mnogi drugi znameniti ljudi. Srbi danas u Americi imaju pet dobitnika Oskara, trojicu vlasnika Pulicerove nagrade, dva kongresmena i jednog guvernera, ali i stotinak vrhunskih profesora, reditelja, glumaca, muzičara i sportista. Uspelo nam je da Holivud pretvorimo u srpsko selo i da na američke univerzitete uselimo preko 2.000 studenata, za koje se tvrdi da su nove Tesle.

Mnogi od njih su se povremeno ili trajno vratili u otadžbinu. Neki da žive u Srbiji, a neki da u srpskim zemljama potraže svoje davno izgubljene korene. Koliko danas ima Srba u SAD utvrdiće popis stanovnika, koji je počeo u proleće 2010. godine. Srpska organizacija Kongres srpskog ujedinjenja tim povodom je povela kampanju da se Srbi u popi-su izjasne i potvrde svoje srpsko poreklo. Očekuje se da nas bude najmanje milion u SAD. Najvažnije od svega je to što su američki Srbi sačuvali svoj nacionalni identitet i što se nisu utopili u veliku Ameriku. Tome je ponajviše doprinela Srpska pravoslavna crkva, koja je za jesen 2010. priredila doček novog srpskog patrijarha Irineja. Njegova svetost patrijarh srpski gospodin Irinej treba da dođe prvi put u SAD na proslavu stogodišnjice osnivanja hrama Sveti Sava u San Gabrijelu, u Kaliforniji, gde se naselio prvi Srbin pre dva veka. Kada je u proleće 2010. američki fotograf Lari Malete iz Hjustona odlučio da poseti zemlju rođenja njegovog čukundede Đorđa Šagića i prvog srpskog pionira u SAD, poznatijeg kao Džordž Fišer, točak srpske istorije u Americi pokrenuo se unatrag. Ovom knjigom želimo da otkrijemo i prikažemo deo te bogate srpske istorije u Americi........ Srbi u Americi 1815-2010, Marko Lopu-šina

Земљо моја једина_______ Чуј горо рањена…Ти рано једина.. Друге немам, суза немам, хеј да те умивам… Чуј речи туђина… лаж као истина… Стида нема , зато нема, запевај нека слушају анђели… Заиграј нека завиде анђели, моја си или Божија заувек… хеј… Чујеш ли једина? Песму од пелина? Рано моја рањена… Чујеш ли вољена? Планино пламена, земљо моја једина… Ти вољо камена, ти жељо искрена… Мира немам, да те немам ја не бих сванула… Чуј муко невина, света и праведна, страха немаш, песме певаш… Слободна као вихор се отела, рањена као птица из пепела…. Моја си још од искона – заувек! Чујеш ли једина? Песму од пелина? Рано моја рањена… Чујеш ли вољена? Планино пламена, земљо моја једина.. Ала што ти отимала блага, још те пита како си ми драга?! Рећи ћу јој овога ми гласа… Још си лепша свима из ината, земљо моја, јабуко од злата… Светице, што си незнане тешила… Грешнице, што си грехе опростила, моја си јер си суђена заувек… Чујеш ли једина? Песму од пелина? Рано моја рањена… Чујеш ли вољена? Планино пламена, земљо моја једина… Земљо моја једина......